Osvrt u susedstvo

Sektor svinjarstva zbog niske cene gubi na atraktivnosti

Do devedesetih godina prošlog veka važili smo za državu u koјoј se proizvodi naјkalitetniјi beјbi bif, ali i odlične svinjske polutke. Stočarstvo јe bilo prilično razviјeno, samim tim јe pokrivalo naše potrebe, ali јe veliki deo proizvodnje išao za izvoz. U tom lancu svi su bili zadovoljni, od samih tovljača, proizvođača žitarica, industriјe stočne hrane, prerađivačke mesne industriјe. Domaću proizvodnju pratila јe solidno i domaća potrošnja. Danas јe u stočarstvu slika potpuno anemična… 

Teško je zamisliti i najmanje porodično okupljanje, pa čak i moderniji banket bez svinskih đakonija od pečenice , kulena do pečenja. Zemlja smo gurmanluka kojoj ne odolevaju ni stranci, pa ipak sve je manje onih domaćina koji će opstati u svinjarskoj proizvodnji. Zoran Milićević, iz Žiče decenijama se bavi ovom proizvodnjom, međutim, koliko u ovoj branši ide govori statistika na njegovom gazdinstvu.

„ Više je Miloš Obrenović na skelu izvozio svinje u Ugarsku nego mi danas. Naše gazdinstvo je uglavnom imalo između 60 i 80 svinja, danas je jedva trećinu ! Tako je u celoj Srbiji, nismo mi jedini. Zašto je tako? Mnogo je razloga, ali je osnovni da mi imamo godišnju proizvodnju svinja na oko 2 miliona i 800 hiljada, dok su nam potrebe za ovim mesom oko 5 miliona svinja. Tu razliku uvozimo, zbog te razlike se zatvaraju farme, zatvaraju kuće, i ostaju cela prazna. Računica je jednostavna, i zato nam zemlja biva zapuštena i sela napuštena”, počinje priču naš domaćin , i dodaje :
„Svinjarstvo je poskupelo i neodrživo, naročito za one koji kupuju stočnu hranu, tako de je mala verovatnoća da će sin nastaviti tradiciju. Kako god na seljaku se sve lomi. Prodali smo jedan dobar deo krmača i razmišljamo ako cene ostanu na ovako niskom nivou, i ako ne možemo da se pokrijemo u odnosu na troškove, i mi zatvorimo farmu. Održiva cena za prasad bi bila 280 dinara i tovljenika bar 160 dinara, jer retko koji proizvođač da ima svu količinu hrane za svoje farme. Sojina sačma je 90 dinara, suncokretova sačma preko 50 dinara, a znamo da je suncokret bio 36 dinara otkupna cena. Stočno brašno od 820 do 840 dinara, što znači da je po kilogramu 28 dinara, a pšenica čisto zrno je bilo 18 – 20 dinara. Kuda to vodi.”

Aktuelni trenutak u „porodičnoj” svinjarskoj proizvodnji je težak. Da bi se prevazišao, stočari moraju pod jednu kapu, kako bi sačuvali svoju proizvodnju i opstanak svojih gazdinstava, u Srbiji je to gotovo nemoguće.

„Mi smo proizvodili tovljenike ali nam jeste brži , možda i iplativiji posao proizvodnja prasadi. U oba slučaja to je rudarski težak posao, krmače, prašenje, nespavanje. Kada stigne na prodaju, tada tek nastaje problem. Kraljevo je nekako na raskršću gde imate dosta pečenjara na potezu Kraljevo, Kruševac, Čačak, gde se oni uglavnom dogovaraju o cenama, i ne odstupaju od toga. A mi smo svinjari razdeljeni, svako vuče na neku stranu, nekako smo i razuđeni, nem a nas tako mnogo. Nekada je u svakom selu imalo nekoliko tovljača, danas slabo. Nama bi sada zadrugarstvo zaista bilo neophodno, da imamo nekoliko otkupnih mesta sa jedinstvenom cenom. Možda da imamo i neku preradu i da to pod jednom robnom markom plasiramo. Toga, nažalost nema ! Smatram da imamo kvalitet grla, ali nema cene, nema tržišta” konstatuje naš domaćin.

Ono što je iznuđeno jeste niz sastanaka u Ministarstvu poljoprivrede. Razgovori su vođeni i sa prerađivačkom industrijom koja je uvozom znatno jeftinijeg mesa ostavio domaće polutke i naše svinjare u teškoj situaciji.

„ Mi imamo osim uvoza živih svinja, smrznutog mesa i uvoz prerađevina, čak i konzervi. Velemarketi uglavnom uvoze tu robnu proizvodnju, to je praktično strana proizvodnja, gde mi indirektno kao kupci u trgovinskim lancima, finansiramo stranu stocarsku proizvodnju, njihove farmere” priča Milićević

Pomak je napravljen, istina papirološki. Naime, Upravi za veterinu je dat nalog da dodatneo pooštri mere prilikom uvoza, poštujući najviše zdravstvene standarde. Inače, prethodnih dana održana je serija sastanaka proizvođača svinja i prerađivača posredno preko resornog ministarstva. Greške u koracima treba ispravljati od čuvenog SSP sporazuma, koji nije zaštitio naše stočarstvo.

„ Mi smo imali kao udruženja sastanak u Ministarstvu poljoprivrede sa predstavnicima resora, da vidimo šta i kako možemo da uradimo, jer ova, ovakva politika ne vodi ničemu, ustvari vodi našem propadanju. Mi nažalost zbog SSP sporazuma ne možemo da zabranimo niti akciziramo nikome robu. Ako bi mi bilo kakvom regulativom smanjili ili obustavili uvoz mesa, oni bi nam zabranili izvoz voća, povrća, čega god. Sa te strane su nam ruke potpuno vezane, dakle ne smemo da se zamerimo.EU. Zatim je bio sastanak i sa prerađivačima, klaničarima koji su obećali otkup našeg mesa, po višoj ceni, kako bi bili zadovoljeni parametri održive proizvodnje. Osim toga, dogovoreno je da jedno vreme neće uvoziti meso” kaže gosp. Milićević.

U pogledu izvoznih i uvoznih brojki, pre dve i po decenije Srbija je bila veliki izvoznik svinskog mesa, od koga se inkasiralo u državu i farme oko 760 miliona dolara. Tu prošlost nećemo imati u skorijoj budućnosti, što ne važi za konstantan uvoz. Podaci govore da je u 2018. godini u Srbiji uvezeno smrznutog svinskog mesa u vrednosti od 71 miliona dolara. Slično je nastavljeno i 2019. godine , za šta je izdvojeno oko 150 miliona dolara. Trend se nastavio i u 2020. godini, gde je za meso inkasirano oko 45 miliona evra, dok su prerađevine vredele blizu 60 miliona. Milićević kaže da je naša rak rana upravo neverovatan uvoz svega od živih svinja, smrznutog mesa, prerađevina. Pitanje je da li je i kako moguće iskontrolisati taj posao.

„Mi se zalažemo da kod nas bude vremenski ograničen rok mesa bude 6 meseci kao u EU, a ne da razmišljamo da li je , šta i kada uveženo. Da vidimo da li možemo da se ugledamo na Slovačku koja u svojim rafovima imaju 70% svoje proizvodnje. Ti proizvođači imaju benefite i nikome ne pada na pamet da uvozi. Ako bit o sledili, gde bi nam bio kraj” konstatuje naš gazda.

Država treba da omogući tov i prodaju svinja. Imamo vredne stočare i dobru nauku. Po jednoj krmači u prašenju sad možemo da imamo i po 18 prasadi. To znači da uz nekoliko velikih farmi, već za tri do pet godina možemo u zemlji da unapredimo ovaj tov i da imamo 18 miliona svinja u zemlji !Za njih bi imali tržište, prvenstveno Kina i Rusija. Uz povećani tov otvara nam se i mogućnost izvoza kako polutki tako i prerađevina. EU nam još uvek nije dostupna ni cenovno, ni sa aspekta zdravstvene bezbednosti, zbog primene vakcine na klasičnu kugu svinja.

„Mi da izvozimo još ne možemo, jer treba da ispoštujemo zakonsku obavezu na tri godine perioda mirovanja od vakcinacije protiv svinske kuge. Tako da nismo ni na pola tog datuma. I gde mi na osnovu svega ovoga da se takmičimo sa farmerima jedne Danske, Nemačke, Norveške ili Holandije gde je proizvodnja svinja jeftinija a subvencije veće” zaključuje naš sagovornik.

Proteklih godina stanje je pogoršala i pojava afričke kuge za koju nema leka. Izvozna tržišta zabranila su uvoz mesa iz Srbije, izuzev termički obrađenog na preko 70 stepeni. Istovremeno u Kini je protekle dve godinez bog afričke kuge pobijeno nekoliko stotina miliona svinja, što je iziskivalo potražnju u ovoj istočnoj mnogoljudnoj zemlji. Možda je Kina obećana zemlja, ali moramo biti objektivni pa imati u vidu da za Kinu nećemo imati mesa ni za jedan njihov grad a kamo li za državu. Međutim bez kontinuiranog izvoza nema ni izvoza, i tako, pa nikako, iz začaranog kruga. Problem se kotrlja još od 2007. godine. Problemi u stočarstvu prvi put ozbiljnije drmaju farmere, generalno uvođenjem sankcija 1992. godine,tadašnjoj Jugoslaviji. Ovaj potez svetskih moćnika uslovio je zabranu izvoza, ali i znatno manju potrošnju mesa, jer je većina industrijskih giganata sa 5 – 6 hiljada radnika polako ali sigurno odlazila na plaćeno odsustvo, prinudne odmore i na kraju u istoriju stavljanjem katanca na glavni ulaz. Samo u Kraljevu je tih godina u 4 jaka industrijska pogona bilo upošljeno oko 16 hiljada radnika, bez Gradske bolnice koja je takođe bila veliki konzument mesa. Prosta matematika kaže 3 obroka, jer se radilo u 3 smene x 300 grama mesa po obroku x 16.000 radnika, dnevna potrošnja 14.400 kg, bez obdaništa, bolnica, kasarni?! Danas je broj industrijskih radnika u Kraljevu oko 2.500. I jedino su za njih i dalje topli obroci u varibu sa mesom. Ostali , radni dan uglavnom provedu na suvim pecivima. Potrošnja je drastično smanjena i to ne samo u jednom gradu ! Ne računajući sirotinju koja šniclu sve manje kupuje.

Na malom i zatvorenom tržištu poput srpskog, talasanje je je mnogo jače, ekstremi oštriji, a prave muke nastaju kada se sve dogodi u isto vreme. prvi veliki krah u skorijoj prošlosti, se dogodilo 2007. godine , kada je potražnja tovljenika dostigla minimum u godišnjem ciklusu, a ponuda maksimum u svinskom ciklusu. Da nevolja bude veća , cene ratarskih kultira beležile su sezonsko-špekulativni rast. Došlo je i do protesta svinjara, koji nisu doneli neke senzacionalne rezultate i pored predstojećih izbora. Istorija je tako na mnogim farmama ispisala poslednje slovo.

Ima li povratka ?

Sa trenutnih oko tri miliona svinja, Srbija bi samo kukuruzom koji proizvede u našoj zemlji mogla da nahrani između 12 i 14 miliona tovljenika i na taj način ostvari trostruko veću zaradu nego prodajom ove žitarice. Da bi se to dogodilo, neophodno je da se promeni čitav sistem proizvodnje. Od decembra 2019. je prestala vakcinacija protiv klasične kuge i time se pruža prilika da primarni proizvođači svoje tovljenike direktno prodaju klanicama u okruženju, međutim nije došlo do nekih većih pomaka, prostor jer su drugi jeftiniji.

Drugi momenat je i odnos prema stočarstvu kod nas i van Srbije stočarska proizvodnja u zemljama Evropske unije oko 70 posto od ukupne poljoprivredne proizvodnje, dok stočarstvo u Srbiji učestvuje u bruto poljoprivrednom proizvodu samo 32 posto. U Srbiji se proizvodi oko 118 kilograma mesa na hektaru poljoprivredne površine, u Danskoj 799, u Nemačkoj 375, Francuskoj 264 kilograma…U svakom pogledu, poslednji smo.

Dobra vest – Odgajivači svinja dogovorili državnu podršku

Pred zaključenje ovog izdanja, stigla je dobra vest koja će ugasiti trenutni požar. naime , predstavnici Misnistarstva poljoprivrede i predstavnici odgajivača svinja, su povodom trenutnih poremećaja na tržištu, dogovorili sledeće mere. kao prva mera pomoći, sa udruženjima je dogovoreno povlačenje 15000 tovljenika koje će robne rezerve preuzeti od odgajivača svinja. Napominjemo da je ovde reč o tovljenicima koji su se nalazili kod proizvođača, a koji su ranije plaćeni takođe robnom razmenom.

Farmeri će dobiti i nove količine kukuruza, koji će im dodatno smanjiti troškove trenutne proizvodnje. Robne rezerve će obezbediti određene količine kukuruza koje će biti date kao pozajmica proizvođačima i naplaćene naturalno po tržišnim uslovima. Ovom prilikom dogovoreno je da će se formirati i Radna grupa koja će uključiti i predstavnike udruženja odgajivača svinja, kako bi se zajedničkim naporima unapredio sektor svinjarstva u Srbiji.